Alen Muhić: Priča o snazi i otporu
Alen Muhić (32) iz Goražda, rođen 1993. godine, nosi sa sobom priču koja je prožeta bolom, otporom i nadom. Njegov život počeo je kao neželjeno dete, rezultat strašnog zločina koji se dogodio u turbulentnom periodu rata u Bosni i Hercegovini. Njegova biološka majka, Bošnjakinja, preživjela je silovanje od strane srpskog vojnika, što je ostavilo dubok trag na njenom životu, ali i na životu njenog sina. Po rođenju, Alen je bio ostavljen u bolnici, a njegova sudbina bila je u rukama onih koji su ga prvi primili, što je kasnije uticalo na formiranje njegovog identiteta i pogleda na svijet.
U svojoj potresnoj autobiografskoj knjizi pod naslovom “Ja sam Alen”, on iskreno opisuje izazove s kojima se suočavao tokom odrastanja. “Rođen sam kao dete ratnog silovanja. Majka me ostavila u bolnici. Hranili su me mrvicama keksa”, piše Alen. Ova iskrenost nije samo način da podeli svoju priču, već i način da podigne svest o problemima koje su mnoge žrtve, posebno deca, pretrpela tokom rata. Njegova sudbina se promenila kada ga je usvojio domar bolnice, koji je prepoznao potrebu za ljubavlju i pažnjom koju je Alen trebao. Iako je odrastao u siromašnijoj četvrti, okružen ljubavlju i brigom usvojiteljske porodice, stigmatizacija koju je Alen trpio iz društva ostavila je duboke ožiljke.
Od stigma do snage
Alenova priča je prvi put postala poznata kada je imao samo tri godine, kada je američka novinarka Stejsi Sulivan pisala o djeci rođenoj iz ratnog silovanja. U tom tekstu, pronašla je njegovu biološku majku koja nije pokazivala nikakvu emociju prema njemu, govoreći da ju je njegov otac “nepovratno uništio”. Odrastajući, Alen se suočavao s mnogim predrasudama, često je bio nazivan “četničkim kopiletom”, što je dodatno pogoršavalo njegovu situaciju. Unatoč tome, ljubav njegove usvojene porodice bila je snaga koja ga je podržavala. Ta ljubav ga je naučila da prema sebi i drugima gleda s razumevanjem, prepoznajući da su mnogi ljudi ograničeni svojim predrasudama i strahovima.
Kada je Alen otkrio istinu o svom poreklu, bio je to trenutak koji je promenio njegov život. “Tada se otvorila Pandorina kutija”, rekao je, prisjećajući se trenutka kada mu je školski drug rekao da je “četničko kopile pronađeno pored kontejnera”. Ova izjava ga je nagnala da istraži svoje korene, što ga je dovelo do svojih bioloških roditelja. U razgovoru za Klix.ba, Alen je otkrio kako su ga bolničari hranili prvih meseci, dok je njegov budući otac, domar, svakodnevno dolazio da brine o njemu. Ova iskustva ga nisu slomila, već su ga oblikovala u osobu koja se bori za pravdu i istinu.
Potraga za identitetom
U svom odraslom životu, Alen je odlučio da pronađe svog biološkog oca, ratnog zločinca koji je silovao njegovu majku. Njihov susret bio je izuzetno emotivan i težak, jer je Alen morao da se suoči s radošću i tugom istovremeno. “Otac mi je otvorio vrata, poricao da poznaje moju majku i govorio da je to sve ‘politička priča iz BiH'”, ispričao je Alen. Ova scena prikazuje neku vrstu unutrašnjeg sukoba koji oseća svaki put kada pomisli na svoje poreklo. Gledajući ga, znao je da mu DNK test nije potreban – ‘oči ne lažu’. Ova izjava jasno pokazuje koliko je Alen svestan svoje prošlosti, ali i koliko je odlučan da oblikuje svoju budućnost, daleko od tereta koji nosi.
Unatoč svim izazovima, Alen nikada nije krivio svoju majku. “Ona nije kriva. Pravi zločinac je moj otac. On mora da odgovara za ono što je učinio.” Ova izjava ne samo što ukazuje na njegovu sposobnost praštanja i razumevanja, već i jasno pokazuje njegovu odlučnost da se bori za pravdu. Danas, Alen Muhić je otac i borac za ljudska prava, simbol nade i pobede života nad nasiljem i mržnjom. Njegov glas se čuje kao podsećanje da deca rođena iz ratnih silovanja zaslužuju biti viđena, priznata i poštovana, a takva osnažena poruka doprinosi jačanju svesti o ovom problemu.
Alen Muhić je postao glas onih koji su često zaboravljeni. Njegova priča nije samo lična, već predstavlja kolektivnu borbu svih žrtava ratnog nasilja. Njegova borba za ljudska prava i prava dece koja su rođena iz ovakvih trauma postaje inspiracija za mnoge, često mu se obraćaju oni koji su doživjeli slična iskustva, u potrazi za nadom i podrškom. Alenov životni put nas uči da, bez obzira na okolnosti, snaga pojedinca može prevazići i najstrašnija iskustva. U tom smislu, njegova priča nije samo o preživljavanju, već i o jačanju zajednice i borbi za bolju budućnost za sve.
