Elena Karaman Karić otvoreno je govorila o svom braku sa fudbalerom Peđom Mijatovićem, o radostima i tugama koje su obeležile njihov zajednički život. Njihova priča počela je slučajnim susretom u restoranu, dok je Elena završavala školu. Iako nije planirala brak, postala je prva iz svoje generacije koja se udala. Peđa je u njenom životu predstavljao stabilnost, ali su se istovremeno suočavali sa velikim izazovima.
Jedan od najtežih trenutaka bio je gubitak sina, koji je rođen sa cerebralnom paralizom. Elena je sa tugom govorila o komplikacijama tokom porođaja i o tome kako je, uprkos svemu, bila posvećena brizi za svog sina. Osetila je veliku bol zbog situacije, što je dovelo do emocionalnog previranja. Tada se i razdvojenost između nje i Peđe produbila. Peđa je postajao zvezda, a ona se borila sa unutrašnjim demonima.
U tom periodu, Elena je često osećala zavist prema ženama koje su imale zdravu decu. Postavljala je pitanja poput: „Zašto baš meni?“ Shvatila je da život ne donosi uvek ono što se očekuje i počela je da preispituje svoju veru i samu sebe. Nakon preseljenja u Madrid, Elena se trudila da pruži Peđi mir, dok je on nastavio svoju karijeru. Iako je uživao uspeh, ona se osećala kao da je njihova sreća polako izmiče.
Nakon niza događaja, Elena je odlučila da se vrati u Beograd, gde je pronašla stan od 35 kvadrata. Ova promjena donela joj je osećaj slobode i sreće. U malom stanu, zajedno sa sinom, shvatila je da su joj potrebne manje stvari za sreću, nego što je nekada mislila. S vremenom, Elena je pronašla snagu da se suoči s izazovima i da prihvati svoju situaciju.
Ova priča osvetljava ne samo ličnu borbu, već i širu sliku kako se život može promeniti pod težinom gubitka i očekivanja. Elena je svojim iskustvom pokazala da je važno pronaći unutrašnju snagu i mir, čak i kada se suočavamo sa neizdrživim situacijama. Njen put od tuge do prihvatanja i pronalaženja sreće u jednostavnim stvarima služi kao inspiracija za mnoge.
– Najlepši, a definitivno najsiromašniji period našeg života živeli smo u Beogradu, u malom stanu u Kneza Miloša 16. U tih 68 kvadrata moja je sreća bila tako velika i snažna da sam mislila da njome mogu da pariram samom Bogu. Moji nisu bili preterano oduševljeni odlukom da se udam. Majka je mislila da ću ponoviti njenu grešku, udati se da bih pobegla od roditelja, a kako su Peđini roditelji reagovali na našu odluku da se tako mladi venčamo – ne znam. Ono što pouzdano znam je da je retko ko imao to zadovoljstvo da ima svekra kao što je bio Peđin otac, čovek koga vredi poznavati – istakla je bila Karamanova.
